Pripovjedačev glas, diskurs, očište

Pripovjedačev glas, diskurs, POV (point of view), očište

Sve su ovo nazivi za glas u kojem pišemo. Glas može biti u bilo kojem licu jednine ili množine, no ako priču započinjemo pisati jednim glasom, onda u tom glasu ostajemo do kraja. Nisu mi poznati primjeri gdje se u priči miješaju glasovi. Ako griješim, ispravite me, ali ne mogu se sad sjetiti ni jedne. Roman je druga stvar. Šira je forma, pa možemo ubaciti više glasova.

Počet ću sa prvim glasom jednine. To je obično glas za introspektivnu prozu tipa dnevničkih zapisa, ispovijesti ili pisama. Dolje ću staviti pokušaj pisanja u epistolarnoj formi. To je , ustvari, domaći rad gdje je zadatak bio primijeniti kuhanje u priči, a kako smo tata Pelegrini i ja ka’ prst i nokat, bilo mi je najlakše njega uvaliti u priču. Malo sam varala, pa šta ! Vi niste nikad ?

Pisanje iz prvog lica je zgodno kad lik puno pati. Tko će znati opisati njegove patnje bolje od njega samoga ? Ili kad je u nedoumici. Onda malo mozga ovako, malo onako, pa se misli što bi i eto priča dođe skoro do kraja. Problem je što se sve skupa zna pretvoriti u svakidašnju jadikovku, pa  se čitatelju zgade i lik i njegove patnje.

S druge je strane zgodno za izvući jaku poantu. Lik priča o onome što zna, pa ga je na kraju lako zaskočiti s nečim potpuno neočekivanim. I za dramatiziranje je pisanje u prvom licu odlično. Znate kako su u strahu velike oči i kako se ne triba bojati ničega osim straha, ova nije moja nego od Eleanor Roosevelt, a lako je njoj bilo tako pivat kad joj je iza leđa bio najmoćniji čovjek u državi. Opet sam zalutala. 

U prvom licu lik može dramit, izmišljati strahote koje ne postoje, nabrijavati priču. Znate li da se samo 20 % onoga od čega strahujemo i ostvari ? Niste znali ? Sad znate. Vidite li kako se od priče u obliku mišića može napraviti slon ?

Odmah ću dati primjer : mali Ivica je popio asa. Putem prema kući prevrće u glavi kako je bilo zadnji put kad mu je zdimilo asa, kako mu je majka rekla da će mu uši iščupat, a djeca imaju nekakvu glupu naviku da sve shvaćaju doslovno, i kako mu je otac rekao da ga neće pustiti na , recimo, balet, balet je zgodan jer se po tome vidi koliko je mali Ivica neobičan i velika je prilika da će ga čitatelj zapamtiti baš po baletu, i sve tako ide mali Ivica i misli kako je i mali Andro popija asa, ali njegovi nisu tako strogi, pa se opet misli bi li pobjegao od kuće, ili se skrio kod bake dok tajfun ne prođe, pa ga usput  pas lutalica napadne i raščepuša mu novi kaputić i odgrize pola nogavice i on to skoro da i ne primijeti jer mu je onaj as kao bodež u sred srca i sve tako dok ne uđe u kuću. I što se dogodi onda ? Majka i otac gledaju Sulejmana i čuju da im mali Ivica priča o maleckoj jedinici u dnevniku, a oni mu samo odgovaraju da ga u kuhinji čeka večera.

Lako je pisati u glasu koji nam je generacijski blizu, ali ako pokušamo pisati iz očišta djeteta, tu nastaju problemi. Najprije treba prilagoditi jezik. Ne može dijete govoriti o jukstapoziciji i razmišljati o tome što će biti ako bude. Djeci je budućnost nekako skučena. Proteže se , zavisi od starosti djeteta, ali recimo do Mihaelinog rođendana koji će biti kad se nabroje prsti na obje ruke i još dva prsta na nozi. Dijete ne zanimaju mnoge stvari koje zanimaju odrasle, ali su im neke stvari,  poput kupovanja igračke ili Mihaelinog rođendana, centar svijeta. Tu treba biti jako oprezan, jer sve što imate kao pripovjedač je vaša vjerodostojnost. Može vam zaplet biti bogovski, rečenica savršena, ali ako lik nije vjerodostojan, uzalud vam trud, pripovjedači.

Ne želim vas obeshrabriti, pa zato neću spominjati pisanje iz očišta životinje, no to ne znači da ne bi bilo zgodno da se pokušate oglasiti kao pas kojeg su upravo udomili, ili izbacili iz kuće ili ga vode na uspavljivanje. Ajme, ovo s uspavljivanjem bi orosilo mnogo oko ! To je tako zahvalna tema.  Eto vam ideje za priču koju možete poslati na natječaj do 28. Veljače. Link je negdje dolje na stranici.

A sad, tadaaam, epistolarna forma, pisanje u , a kojem će ako je epistolarna, prvom licu jednine :

-          Večera   

Marta moja, evo ti pišen, a šta je korist kad znan da ti to nećeš pročitat. Baš te briga šta se ja ovde patin ka Isukrst na križu. Ja se sve mislin kako ti gore guštaš i pivaš s anđelima. Uvik si volila pivat. Sićaš se kad bi ti ja dâ šekondu, pa bi se ti smijala i govorila da reven ka tovar ? E, Marta moja, nikad više tih vrimena, nikad više s tebon neću zapivat, grdelinu moj ! Ma, znaš, sve se nešto mislin. Kad bi ti meni mogla dat sinjal, ne tribaš mi se ukaživat, iako san čuja da je bilo i takvih slučajeva. Samo mi dikod pokucaj na ponistru. Sićaš se kako san je tebi kuca dok si bila cura, pa bi ti štagod izlagala, da ideš do šjore Jubice oli bacit škovace i onda bi se nas dva jubili u škurici, a ti si stalno drćala da nas kogod ne vidi pa ti se reče materi?

Jesan se i ja uspisa. Kad počnen ne znan svršit, a opet, sve se mislin kako ti ćiriš iza oblaka i sve čitaš ovo šta ja sad pišen. To bi bilo puno lipo. Vata me smij kad promislin na tvoju facu , jerbo si se uvik bojala visine. Tako, sad san se lipo pozdravija s tebon, pa mogu prić na ono zbogradi čega ti pišen. Majketibožje, da me kogod vidi da pišen pokojnoj ženi, reka bi da san lud, a ja znan, Marta moja, da nisan lud, jerbo te ćutin u srcu. Digod mi se čini da si još uz mene, pogotovo kad ne dignen dasku na zahod oli kad bacin šporke bičve ispod kreveta, ajme šta si bila žestoka na to. One tvoje ćeri su se uvrgle na te.

O njima san ti počeja pisat. Ovako ti je bilo. Jučer su otišle u neki centar na kraj grada, nisan nikad bija tamo niti ću, ali one navalile da moraju na rasprodaju, pa se skupile odma poslin ručka i rekle da će se kasnije vratit, da ja večeran i da buden dobar. One meni da buden dobar ! Vidiš li ti na što je to došlo ?

In šoma de la šoma, ja san osta sam. Gleda malo televiziju, čita, ubija oko i gledan na sat, a ono tek šest uri. Grubo li je kad je čovik sam. Nikad dan proć. Onda san se sitija da bi moga skuvat štagod za večeru. One dvi će se vratit gladne i bit će in drago. Ti znaš da ja baš i nisan neki kuvar, ali gleda san cili život kako vi to radite, pa san valjda nekog vraga i naučija.

Pogledan u frižider. Unutra lipo meso za toć. Narizano. Samo skuvat. Nije to neki problem. Uliješ uja, narižeš kapulu, baciš na to meso, dva tri puta promišaš i gotovo. Boga Jokina nije problem ! Koliko ću uja ulit ? Ako staviš malo zagorit će, ako staviš puno bit će masno. Onda san se odlučija i ulija jedan prst, onako da dobro popliva. Dok se uje grijalo, nariza san kapulu. Nije to više ono šta je bilo. Kad bi ti  rizala kapulu, ja bi za stolon proplaka. Sad kapula više nit' smrdi, nit' miriše. Sama plastika, a i rizala se ka plastika. Ja upren nožen, a ono odleti u vražju mater. Skupja san je i po sudoperu i po podu. Već te vidin kako zavrćeš noson. Opra san onu šta je pala na pod, malo je pomlatija nožen, jesu bokuni malo veći, ali skuvat će se. Onda san kapulu bacija na uje da je malo ubije. Kad je ubilo kapulu, ubacija san meso i sve dobro promiša. Dok se kuvalo iša san očistit dva tri kumplira za pofrigat. Mislija san bit će in to drago, ali da san zna šta me čeka, bija bi sve dâ kvragu.

Gulija san vražje kumplire, malo san se i poriza, i sve bi bilo u redu da meso nije počelo gorit. Dođen do špakera, a ono sve pocrnilo, malo je kâ i bacalo na izgoreno, pa san brzo ulija dvi čaše vode, doda malo konšerve i nastavija gulit. Stavija san kumplire u tavu. Malo san ih bacija iz visine, pa me poštrcalo vrilo uje i kamo sriće da je sve šta je izletilo iz tave palo po meni. Prije bi meni prošle opekotine, nego šta će nji' dvi zaboravit masne pločice i pod, znaš ti dobro kakve su one šufištike. Je, bokun je maćalo i zid, ali to ću ja dva puta manit pinelon čin padne južina.

Toć mi se učinija  malo ridak, pa san sasuja konšervu pomidori unutra da daju gustoću, ali je sve skupa opet ostalo  ritko, a ja nisan zna šta bi više moga učinit, pa san maka sa špakera i stavija sa strane. Taman kad je sve tribalo bit gotovo, eto ti nji' dvi. Da ima Boga one bi dvi rekle Baš lipo šta si nan skuva večeru, a ne vikat da ću užgat kuću i da su mi samo gluposti na pameti i svašta još gorega, ali ti neću napisat jerbo bi se ti odma snervala.

Postavija san stol i donija spizu. Onda san se sitija da nema salate, a nije bilo ništa u frižideru, pa san na brzinu pofriga pet jaja. Nji' dvi su se prisvukle i sile večerat. Boje da ti ne govorin. Biserka govori da kako sam uspija meso pritvorit u garbun. Onda se i Stela uvatila palamudit da mi je polak  kumlira izgoreno, a druga polovica sirova i da san ih triba mišat u tavu. A, gospeti, niko se nije naučan rodija, mislin se ja u sebi i sve zafalijen Bogu šta još nisu vidile u kakvon je stanju špaker. Onda su rekle da se samo jaja mogu jist jerbo in se čini da su dobro pofrigana. Kad su našle pinjur unutra, odustale su i od jaja.

I sad se ja mislin, Marta moja, koga smo mi to odgojili. Mučija san se cilu večer, one dođu na gotovo i nisu zadovoljne.

Eto, napisa san šta san ima napisat ! Lipo mi se gore provedi i rezerviraj mi jedno misto. Nemoj puno blizu svetog Petra, jerbo ti ja ne mislin molit po cili dan. Nađi štagod malo sneruke da se nas dva možemo kokolavat.

Puno te pozdravja i voli tvoj muž Ivan.