Ottov dnevnik

Pokušaj postavljanja lika kroz pisanje dnevnika

08.03.2012.

U ovoj se kući više ne zna tko pije tko plaća. Stalno ulaze, izlaze. Jednoga će dana sami sebe susresti na skalama. Jedan dođe, drugi ode, trećega nema cijeli dan. Predvečer su se svi okupili, nabili u kuhinju. I još dovukli dvoje, troje. Zasjeli oko stola. Zadimili kuhinju. Nisam više mogao izdržati. Otišao sam u sobu. Malo gledao televiziju. Onda je počeo show program ispod prozora. Dva su se mačka otimala za ljubav kraljice dvorišta. Gledao sam s prozora, pa mi je i to dosadilo. Vratio sam se u krevet i zaspao.

09.03.2012.

Danas nema nikoga. Svi su negdje otišli. Onda je moja bivša ljubav uletila u stan. Već neko vrijeme vuče onu đukelu za sobom. Ostavila ju je meni. Da mora negdje ići. Ne volim tog psa, ali sam se razveselio kad sam saznao da ćemo napokon nas dva biti sami. Oči u oči. Napunila mu je zdjelicu hranom i otišla. A ja sam došao. Do zdjelice. Stajao sam tamo i gledao glupog psa kako čeka da se maknem. Ja ništa. Približio mi se i htio me liznuti. Dobio je šamarčinu,  pa se povukao i tužno me gledao. Kad sam se uvjerio da je shvatio tko je gazda, napustio sam položaj i povukao se u svoj krevet.

10.03.2012.

Izgleda da su se umorili od trčanja. Sunce je već visoko a nitko ne ustaje iz kreveta. Vrijeme je za akciju. Previše spavanja stvara depresiju. Znam po sebi. Zato im kucam po vratima.Traje to, traje. Bune se pa napokon jedan po jedan izlaze iz soba . Zadatak sam obavio .Mogu sad ubit oko do ručka.

11.03.2012.

Jutros ista stvar. Oko podne dovode psa. Postaje mi taj pas zanimljiv. Barem kao objekt za sprdanje. Kad prođe pored moje sjedalice, ja ga mlatnem po leđima. Svaki put isto. Kakav glupan ! Popodne dolazi u posjete ona šta lijepo miriše. Uvijek se sjeti i donese mi kekse. Draga mi je. Pije kavu i priča. Odlično priča. Uživam je slušati.

12.03.2012.

Život se vratio u kolotečinu. Nema nikoga na vidiku, pa se moram zabaviti gledajući kroz prozor. Ni vani se ništa naročito ne događa.Idem odspavati dok se ne vrate. Ponekad mi bolno nedostaju. Toliko da se razveselim kad dođu. Došli su i sve je , više manje, bilo u redu dok se nije izvadio konj za peglanje. Taj vražji konj škripi i užasno ga se bojim, pa se sklonim dok pegla ne počne ritmično udarati po njemu. Namjestim se na sjedalici i uživam u uspavljujućem ritmu pegle, ali ne za dugo. U želucu mi kruli. Odlazim do svoje zdjelice. Prazna. Ma, ma, zovem. Dolazi i usipa mi krokete. Mrzim krokete. Ja bih lososa u konzervi.