Svevideći pripovjedač u trećem licu

U trećem licu možemo pisati na nekoliko načina. Kad je pripovjedač svugdje i zna sve, onda je to svevideći pripovjedač u trećem licu. Morate priznati da bi bilo gotovo nemoguće pisati u prvom licu i znati sve što se događa. To bi se moglo izvesti kad biste priču pripovjedali kao duh koji negdje odozgor gleda šta se ispod događa i komentira situaciju. Možda još ima i  neki drugi način, ali mi ne pada na pamet.

Kad je dobro upotrijebiti svevidećeg u trećem licu ? Dobro je kod povijesnih romana, bildungs romana, SF-a, fantazija. Problem je što se takvo pripovijedanje zna pretvoriti u izvještaj. Ne može se koristiti baš introspekcija. Čitatelj se teže uživljava u likove koji ponekad ispadnu drveni. I možda ono što mi je najvažnije – teško je išta ostaviti nedorečeno, jer  ako je svevideći, treba bit pošten, pa reći ono što je vidio.

Tu čitatelju ne ostavlja ni malo prostora za nadograđivanje teksta. Koliko ste puta pročitali knjigu i nastavili razmišljati o nečemu što vam je ostavljeno da završite po svojoj volji. E, svevideći je nemilosrdan. Nema kod njega  moglo bi ovako, moglo bi onako. On je konkretan i mora biti konkretan jer su mu sve činjenice na raspolaganju.

A sada jedan primjer :

                                          fotografija s interneta

Borba na stepeništu

Stajao je nepomično u mračnom hodniku. Nadvirio se kroz vrata. Bio je tamo. Na stolu. Grickao je komad slanine. Franinim licem prijeđe izraz gađenja i ljutnje istovremeno. Pipkao je rukom po zidu dok nije napipao dršku metle. Čvrsto je stisne. Duboko uzdahne i krene. Udarao je po svemu što mu se našlo na putu. 

Psovao je. Vikao. Štakoru je bio potreban tren da se odluči na skok. Skrio se ispod stola, a kada je podivljala metla krenula prema njemu, otrčao je ka zidu. Oprezno je, prateći zid, išao prema vratima. Na tren bi zastao, pogledao neprijatelja, pa jurnuo. Ispred njega se ispriječio drugi zid. Metla mu se približavala.

Tri kata poviše gospodin Ivan i njegove  ocvale kćeri su primili telefonski poziv. Susjeda Danka ih je obavještavala da su Franu napali razbojnici. Srčani gospodin Ivan je htio odmah pohitati u pomoć, ali su ga kćeri spriječile pozivajući se na njegovo loše zdravlje.

Stara udovica Matilda je sjedila u salonu čitajući ljubavni roman iz Glorije. Obučena u crnu haljinu s  diskretnim sivim cvjetićima izgledala je poput nekoga tko je promašio stoljeće. Mrštila se jer ju je lupanje iz stana ispod  ometalo. Podigne glavu i osmjehne se kao da je iznenada nešto shvatila.

-       Pa to naš Francek sređuje stan. Furt si je našel pucu, pa se bu ženil. Više je i bilo vreme. Tak se jadničak napatil otkad je ostal sam na svetu. Siromah  – nježno je mrmljala Matilda spustivši roman na koljena.

U stanu preko puta je Božena, zvana Sveta Duša, energično brisala prašinu s ormarića. Njena je odjeća pričala priču o višku novca i manjku ukusa. Ružičasta je trenirka blistala plastičnim sjajem. Zlatna  slova su možda imala svoju priču za onoga tko zna  kineski.

-       Bogumili, šta mi je korist čistit ! Čim se vrate iz škole, sve će usrat, a ti se, luda ženo, satiri. Ka' da će ko primijetit ! Samo ću malo potrcmat – govorila je sama sebi. - Ma ko se ovo uzlupa? Uvik nekog vraga priuređuju. Nikad mira u ovoj zgradi.

Na vrhu stepeništa se odigravala drama. Gospodin Ivan se htio sjuriti nizbrdo. Kćer Stela ga je zaustavljala, a Biserka je bjesomučno lupala susjedu na vrata. Vrata se nisu otvorila, pa je Biserka krenula u spašavanje susjeda Frane. Stela je potezala oca za rukav košulje želeći ga zaustaviti.  Biserka mu je doviknula da se ne izlaže pogibelji.

Udovicu Matildu je riječ pogibelj uznemirila. Odložila je roman na stol, polako ustala i krenula prema vratima. Zastala je ispred ogledala u hodniku. Dlanom je zagladila kosu, palcem i kažiprstom prešla preko kuteva usana kao da briše nevidljive mrvice, poravnala  haljinu i otvorila vrata. Iz susjednog je stana izlazila Božena.

-       Ko je poginija ? Nije valjda šjor Ivan opet pâ ? – upita Matildu.

Pored njih protrči Biserka. U ruci  drži metlu. Za njom se brzo gega Danka. Maše valjkom za tijesto.

-       Kaj vam je suseda ? Kaj ste ponoreli ?

-       Franu napali razbojnici. Idemo ga spasit – propenta zadihana Danka.

-       Muko Isusova ! Moj Mark'ša na selu. On bi to odma nama rišija – pridruži se i Božena spasiteljskoj ekipi. Matilda se polako i dostojanstveno spušta za njima pridržavajući se za rukohvat.

Na drugom  kraju stepeništa Stela, na rubu suza, pokušava spriječiti oca da se pridruži hajci. Poteže ga je za rukav košulje. Gospodin Ivan se proteže pokušavajući se drugom rukom uhvatiti za rukohvat. Baš kad je uspio, začuje se zvuk paranja tkanine. Stela zbunjeno gleda u komad krpe koji joj  visi u ruci. Gospodin Ivan  gleda u svoju golu ruku, a zatim  kćer časti biranim riječima , tvrdeći da mu je to bila najbolja košulja.

Metla tresne o pod prignječivši štakoru rep. Štakor skoči i otrči uza zid prema vratima. Frane  psuje. Prijeti. Maše metlom. Štakor potrči. Frane potrči. Sjedalica se prevrne. Franine psovke nadjačavaju tresak.

Ispred vrata se natisnula  moćna gomilica. Danka predvodi. Daje upute. Ona će pregovarati, a ostali neka je podržavaju. Danka prislanja uho na vrata.

-       Majko moja, ča se ovo događa ? Ma ča je ovo na svit došlo ? Sirotinju pjačkat – izvještava Danka.

-       Kaj je ? Kaj ga je razbojnik savladao , ne ?

-       Nije još. Čekajte ! Ništa se ne čuje. Sad ću ja prigovarat. Šjor, škužajte, mi bi tili s vama prigovarat – govori Danka vratima.

-       Ma šta ćeš s gubon prigovarat ! Da je moj Mark'ša ovdeka dâ bi on njemu . – žestoko će Božena.

-       Kaj mislite da zovemo policiju ? – javlja se bojažljivo Matilda.

-       Iden ja po sikiru, pa ćemo razbit vrata. Možda ga je već i ubija – i Biserka daje svoj prilog.

-       Alo, šjor, čujete li vi nas ? Platit ćemo ako triba. Samo nan pustite našega Franu. Ne vridi van on i sve šta ima ni pô šolda – viče Danka u vrata.

Vrata se otvaraju. Raščupani Frane drži štakora za vrh repa. Beživotno  tijelo se njiše poput klatna. Glava mu je neprepoznatljiva. Iz krvave mase, niz nešto što je nekad bila njuška,  spušta se kap krvi i pada na pod.